Kraljevina Srbija

КРАЉЕВИНА СРБИЈА

Краљевина Србија је проглашена 7. марта 1882. године када је одлуком Народне скупштине и књажевом прокламацијом уздигнута са нивоа кнежевине на ниво краљевине.

Непосредно пред Први балкански рат 1910. године Краљевина Србија је заузимала  области Подриња, Подунавља, Браничева, Шумадије и Топлице, а након балканских ратова 1912-13. и ослобођења тзв. Старе Србије, краљевина је обухватила и области Санџака, Косова и Македоније. У административном смислу краљевина је била подељена на срезове.

Краљевином Србијом, као парламентарном монархијом, управљао је краљ Петар I Карађорђевић који је, због старости, 11. јуна 1914. године пренео своја краљевска овлашћења на престолонсаледника Александра I Карађорђевића.

Цивилну власт су чиниле скупштина и влада. Држава је по попису из 1910. имала 2.922.058 становника. Главни град је био Београд, службени језик српски.

 

ВОЈСКА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

Војска Краљевине Србије се састојала из копнене војске и ваздухопловних снага.

Копнена војска се делила на народну војску (јединице првог, другог и трећег позива) и последњу одбрану.

Јединице I позива су чинили војни обвезници старости од 21 до 31 године, II позива од 32 до 38 година,III позива од 39 до 45 година и последње одбране младићи од 18 до 21 године као и старије људство од 45 до 55 година живота.

Jединице I, II и III позива су биле оперативне, а јединице последње одбране су махом обављале задатке везане за обезбеђење граница,  држање утврђених положаја и друге неборбене задатке.

Пред почетак рата српско ваздухопловство је у саставу  првог аеропланског ескадрона располагало са четири пилота и три авиона и једним балонским одељењем.

У војноадминистративном смислу Краљевина Србија је била подељена на пет дивизијских (мобилизацијских) области са по три пуковске окружне команде, са по четири батаљонска среза.

Дивизијске области су биле: Моравска са штабом у Нишу, Дринска са штабом у Ваљеву, Дунавска са штабом у Београду, Шумадијска са штабом у Крагујевцу и Тимочка са штабом у Зајечару.

На територијама коју су ушле у састав краљевине након Другог балканског рата 1913. године у формирању је било још 5 дивизијских области: Вардарска (Скопље), Брегалничка (Штип), Битољска (Битољ), Косовска (Приштина) и  Ибарска (Нови Пазар), али оне нису биле у потпуности интегрисане у војноадминистративни систем и углавном су само прикупљале и убрзано обучавале регруте.

Генерално, свака од пет дивизијских области је по формацији требало да мобилише:   једну дивизију I позива (4 пешадијска пука I позива, 1 коњички пук I позива, 1 артиљеријски пук I позива и помоћне службе I позива састављене од: муницијске коморе са покретном артиљеријском радионицом, провијантске коморе са пекарском, месарском и занатлијском четом, инжињеријске алатне колоне са мостовима трен, санитетске колоне од 4 пољске болнице и једног превијалишта, марвеног депоа  и војне поште.), једну дивизију II позива (3 пешдијска пука II позива, коњички дивизион II позива, артиљеријски дивизион II позива и помоћне службе II позива састављене од: муницијске коморе, провијантске коморе са пекарском, месарском и занатлијском четом, инжињеријске алатне колоне са мостовима трен, санитетске колоне од 3 пољске болнице и једног превијалишта, марвеног депоа и војне поште), три пешадијска пука III позива као и један коњички ескадрон II (и/или III) позива.

Поред јединица из дивизијских области, са територије читаве краљевине, по формацији, планирана је мобилизација и: комбиноване пешадијске дивизије I позива (4 прекробројна пешадијска пука I позива, 1 коњички пук  комбиноване дивизије I позива, артиљеријски пук комбиноване дивизије I позива, помоћне службе комбиноване дивизије I позива састављене од: муницијске коморе са покретном артиљеријском радионицом, провијантске коморе са пекарском, месарском и занатлијском четом, инжињеријске алатне колоне са мостовима трен, санитетске колоне од 4 пољске болнице и једног превијалишта, марвеног депоа  и војне поште), коњичке дивизије (две коњичке бригаде) I позива (4 коњичка пука I позива, 1 артиљеријски дивизион коњичке дивизије I позива, одељење коњичких пионира I позива и одељење коњичке телеграфије I позива), артиљеријске резерве, четничких добровољачких одреда (за диверзантско деловање иза непријатељских линија) као и пешадијске и артиљеријске трупе ван-дивизијског састава (допунски, резервни и обвезнички - пукови, батаљони и чете)

Краљевина Србија је за одбрану своје територије по плану требала да располаже са:

11 пешадијских дивизија (6 пешадијских дивизија I позива и 5 пешадијских дивизија II позива), једном коњичком дивизијом I позива, 15 пешадијских пукова III позива, 5 ван-дивизијских коњичких ескадрона, 4 четничка добровољачка одреда, пешадијском и артиљеријском ван-дивизијском резервом односно: 54 пешадијска пука I, II и III позива, 4 четничка добровољачка одреда, 10 коњичких пукова I позива, 5 коњичких дивизиона II позива, 5 ван-дивизијских коњичких ескадрона II (и/или III) позива, 6  артиљеријских пукова, 6 артиљеријских дивизиона, пешадијском и артиљеријском ван-дивизијском резервом.

Непосредна ратна опасност, а касније и ратна збиља, су утицали на то да састав српске војске након мобилизације буде нешто другачији него што је било предвиђено војним плановима и прописима.

Српска војска је била национално и верски хомогена, са непосредним ратним искуством.